Живот и дело српског епског барда

Филип Вишњић рођен је на Мајевици, у селу Горња Трнова код Угљевика, у угледној породици Вилића. Након ране смрти оца, преселио се са мајком Вишњом у село Међаше, по чијем је имену касније и понео презиме. У осмој години, након прележаних великих богиња, потпуно губи вид.

Са гуслама у рукама постао је народни песник и хроничар свог доба, путујући и наступајући широм Босанског пашалука и све до Скадра — на манастирским саборима пред народом, али и на дворовима турских бегова, стварајући два различита стилска репертоара. Његове песме о Првом српском устанку и Светом Сави постале су камен темељац српске епске баштине, забележене захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу.

Гробни споменик из 1878. године

Филип Вишњић се настанио, живео и 1834. године упокојио у сремском селу Грк (које је између два светска рата њему у част преименовано у Вишњићево). Трудом школске омладине, на сеоском гробљу му је 1878. године подигнут пирамидални споменик од сивог мермера висине 1,80 метара, рад бечког мајстора Р. Срешњака, који је детаљно обновљен 1952. године.

Музејска етно-поставка и рестауриране гусле

Зграда старе школе у центру села адаптирана је у аутентични мини-музеј. Поставка је додатно обогаћена рестаурираним традиционалним гуслама (рад Александра Шевића из Нове Пазове). Посебан доживљај за сваког посетиоца представља прилика да узме гусле у руке и на тренутак се опроба у свирању овог древног жичаног инструмента.

„Чувањем успомене на Филипа Вишњића чувамо корен српске епске поезије и духовни идентитет нашег народа.“