Предање, ктитори и средњовековни записи

Према вековном народном предању, манастир Дившу (у народу познат и као Ђипша) основао је крајем XV века српски деспот Јован Бранковић. Први поуздани писани помени манастира потичу из турских дефтера с краја XVI века, из ког периода највероватније датира и првобитна једнобродна манастирска црква посвећена Преносу моштију Светог оца Николаја.

Кроз векове манастир је делио судбину фрушкогорских светиња. Највећи део своје историје био је метох и под управом оближњег манастира Кувеждина, уз кратак период пуне самосталности између 1922. и 1931. године. У манастирској ризници вековима се чувало знаменито рукописно Четворојеванђеље писано крајем XV или почетком XVI века.

„Иако рушена и до темеља сравњена у ратним вихорима, светиња Дивше је из пепела васкрсла захваљујући вери и упорности монаштва и верног народа.“

Страдање у Другом светском рату и препород

Током Другог светског рата манастир је претрпео тешка разарања — црква је била готово сравњена са земљом, звоник миниран, конаци разорени, док је барокни иконостас демонтиран и опљачкан (само су поједине иконе касније пронађене и спашене у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици).

Свеобухватна и постепена обнова манастирског комплекса започета је 1980. године. Данас је манастир Дивша потпуно оживео као активан женски општежитељни манастир Епархије сремске.